Платон је махом писао у форми дијалога. У раним дијалозима неколико личности разговарају на неку тему постављајући један другом питања. Сократова фигура доминира. Али квалитет дијалога се прилично мењао како је одмицао Платонов живот. Опште је мишљење да су рана Платонова дела била ближе базирана на Сократовим мислима, док се његови каснији списи све више разликују од погледа његовог бившег учитеља. У хронолошки средњим дијалозима, Сократ постаје „тумач“ Платонове филозофије, а форма питања-и-одговора постаје све више pro forma: главни лик представља Платона, а споредни ликови мало шта говоре, осим „да“; „наравно“ и „врло тачно“. Каснији дијалози су више попут трактата, и Сократ је често одсутан, или не говори. Претпоставља се да је Платон у потпуности писао ове позније дијалоге, док су ранији могли бити преписи Сократових дијалога. Питање да ли су, и који, дијалози стварно Сократови представља he Сократовски проблем.
Платонова Метафизика: Платонизам или реализам Једна од Платонових тековина, можда чак најзначајнија, је његова дуалистичка метафизика, често називана (у метафизици) платонизмом, или (преувеличаним) реализмом. Платонова метафизика дели свет на два посебна аспекта: свет „форми“ и перцептивни свет који видимо око себе. Сматрао је да су перцептивни свет, и ствари у њему, несавршене копије форми или идеја. Ове форме су непромењиве и савршене, и можемо их појмити само коришћењем интелекта или разумевања (на пример производи ума који не укључују чулну перцепцију или имагинацију). У дијалогу Држава, књиге VI и VII, Платон употребљава низ метафора у циљу објашњења његових метафизичких погледа, као што је добро позната Алегорија пећине. Узет заједно, ове метафоре граде комплексну онтолошку и гносеолошку поставку: Идеја Добра (често интерпретирана као Платонов Бог, што не спада међу најуспешније интерпретације, за Платоново схватање Бога - Демијурга види дијалог Тимеј), освјетљава остале идеје омогућавајући тако нескривеност видљивог света (често се говори о еманацији као односу између идеје добра и осталих идеја, то је међутим Плотинов термин) и фигурира као предмет највишег знања. У видљивом свету објекти нису ништа до пуке сенке, обриси вечних идеја: као да гледамо сенке на зиду пећине, без могућности освртања, а које бацају предмети осветљени сунцем изван пећине. Платонова метафизика, а посебно дуализам, између интелигибилног и пецептивног, служиће као подлога за филозофе Неоплатонизма какав је Плотин, и Гностике. Поставке о природи знања и учења које срећемо у дијалогу Менон које почињу бројна питања, као што је питање могућности учења врлине, знања као реминесценције, извршила су велики утицај на филозофску мисао у целини.
Идеална држава Облик владавине који Платон изводи из ових поставки заснован је на строгој хијерархији наследних класа, у којој је индивидуална слобода потиснута у корист државе. Платон каже да је држава нужност на коју су људи приморани да би остварили своје многобројне потребе. Да би држава остварила своју улогу, она мора да буде организована на најбољи начин, а то значи да треба да има добру поделу рада. По том принципу, Платон је поделио друштво на следеће сталеже: Први сталеж су управљачи. То су мудраци, филозофи. Њихова главна особина је мудрост. Они имају задатак да управљају државом. Други сталеж су чувари. То су ратници и њихова главна особина је храброст. Они бране државу и штите закон. Трећи сталеж су земљорадници и занатлије. Њихове особине су послушност и радиност. Они обезбеђују материјалне потребе друштва. Величина града и класе у њему детерминисана је математички прецизно, заједно са еугеничким захватима ради обезбеђења поменутог. Расправе о повезаности Платонове филозофије и овакве поставке идеалног уређења и даље трају.

Платон и Аристотел